Ptice

U porcelanskoj noći, opet pijan  ja sam

Gde ste noćne ptice zloslutnice

Da pevate ovu pesmu moju

Da na mojim ramenima gnezda svijate

Da kljucate zrna crvljiva iz srca moga

Oči moje u ponoć iskopajte

Mlade ptiće nejake njima nahranite

Da se u nebesa silno vinu Bogu svome

I pevaju himnu o životu čoveka jednoga

I krilima skrivaju patnju srca njegova

Krvavih kljunova i punih utroba

U porcelanskoj noći, opet  pijan ja sam sam.

 

the_birds_5021

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Advertisements

Kapi

Sipi kiša bandoglava noćas

To noćas rizikuje sa nama dvoje zajedno

Da se sutran probudi ko juče

Sipi pljusak tvrdoglavi noćas

Spira boje ustajalih dana sa ulice

Ukrao sam tvoje skice

Ne briši moje umorno lice

Ova kapljica, možda je moja sudbina

Ona kapljica je , možda, tvoja sudbina

Dve zajedno

Život su

Sutran kad kiša stane

Sutra kada pljusak stane

Probudićemo se možda  pokisli

Sami  na svetu.

rain-122691__340

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Zajedno

Kada ovo malo, potraje još manje

Nastavi da pevušiš, molim te

U inat svemu što smo mi

Skučeni u jednoj zbirnoj imenici

Zagolicaj mi sećanje na litici

Da se usuda smrtno uplašim

I u strahu, načinim korak unazad

Pevaj mi pesmu bez reči

Onu koja peva o velikom krugu

U kojem su  zauvek dvoje

I broje se kao jedno.

couple-walking-the-dog-in-dark-forest_htwzyfaeg_thumbnail-full01

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Došao sam iz daleka noseći ove reči na ledjima svojim, što mi telo pritiskaju a dušu gone. Kao klinac lagao sam, u pubertetu lagao sam još više. I evo me danas u danu ovom kad ću slagati najviše. Ištem milosti da se mojim rečima danas preko ne sudi. Da, jedan sam od vas. Onaj što ponizno ka nebesima gleda i traži oproštaj. Dan će svanuti ognjeni, i strašan sud će biti. U iščekivanju i neizvesnosti lażemo sebe kako imamo još vremena. Laž je postala oreol oko glava naših , pod kožu nam se uvukla i smrdi kilometrima daleko. Ako je laž svakodnevnica, hoće li istina biti nož koji će nas sutra klati pred vratima spasenja.

Juče si se okrenuo oko sebe, danas malo bolje pogledas i shvatiš da te je vreme odavno preteklo. Ako ga kojim slučajem protreseš za rukav ili izujes iz cipela, osvetiće ti se. Pokazaće ti ko si ti zapravo. Ako odlučiš da nastaviš napred, pločnikom sa znakovima pored tvoga puta, mozda na kraju dobiješ odgovore. Maleni čoveče, prvi tvoji koraci, reči i tvoje prve laži. Tu stoji prvi znak. Laž, što ćeš sa imenom svojim na rodjenju dobiti, pratiće do ambisa života tvoga. Iako smo slobodni da biramo, izbor itekako ima cenu. Na vremenskoj i prostornoj relaciji čovek i laž su jedinstvo u preživljavanju i snalaženju. Ako laž pomogne čoveku, čovek će pomoći laži da preživi. Iako bi se reklo da je to idealna simbioza koju čovek drži u podsvesti, njemu se um ubrzo pomrači. Ono što je razum za njega bio, laž će pretvoriti u ništavilo. Ona postaje prizma kroz koju jedno moralno biće prelama svoje odluke. To su odluke o skrivanju onoga što jeste i kako je zapravo bilo.

Skice

Klupko se odmotava.  Nit  je vezana za nogar starog porodičnog stola za ručavanje. Za njim odavno više niko ne sedi. Odlučili su da budu svetski putnici. Ne smem da ti otkrijem na početku suviše o njima. Pričinjava mi se da su preterano ritualna bića.

Činilo se da znaju šta rade. Prvog u mesecu bili su neobično veseli. U kuću je u to vreme svraćao omiljeni član porodice. Plata. Simbolično ime, starinsko, istovetno u svakom plemenu. To  dete od  voska , što su ga više mazili , slabilo je i sve teže disalo. I uvek bi istovetno okončavalo svoj život – bilo bi  potrošeno. Kada bi se to desilo, nisu žalili. Trpeza bi bila nešto skromnija i za reči nije bilo mesta ta stolom. Odlučili su da dodele sebi uloge, činilo se da će to na nakin način olakšati mnogo toga. Svakodnevnicu. Brak. Odrastanje. Ti ćeš meni biti otac, majko ti nastupaš posle, u sledećem činu možda se pojavimo i mi deca. I kako je vreme teklo, zavesa je od krvavo crvene postajala crna kao sumrak.

Vrata im škripe. Trebala su juče bila biti popravljena. Vidiš to mi  nije jasno. Da li je to juče kakvo mesto, kakav  izgubljeni grad u magli. Juče je za njih ožiljak a sutra može biti nova nada. I kada svane, ta toplokrvna bića počinju da gmižu. Putevi im se ukrštaju, odvajaju i odvode ih ponovo svojim skloništima.Na sebe navlače komade tkanine, kako oni to nazivaju odeća. Za nju imaju more komplikovanih naziva. To ih skriva ali i oktriva. Nesrećnici koji to nisu razumeli, goli mole za milost. Njihove molitve najpre, čuje ko treba čuje i oni ogoljeni nastavljaju dalje. Kišu su ukrotili  olucima i pobegli od nje pod nekakve kišobrane. Od toliko branitelja, kišobran se često pokazao kao najhrabriji. I dok zlatna kiša pada sa neba, ljudi će izabrati da ostanu suvi po svaku cenu, jer su tako čuli da treba.

Dajte im da progovore i postaće proroci , dajte im da lažu i postaće bogovi.