U porcelanskoj noći, opet pijan ja sam
Gde ste noćne ptice zloslutnice
Da pevate ovu pesmu moju
Da na mojim ramenima gnezda svijate
Da kljucate zrna crvljiva iz srca moga
Oči moje u ponoć iskopajte
Mlade ptiće nejake njima nahranite
Da se u nebesa silno vinu Bogu svome
I pevaju himnu o životu čoveka jednoga
I krilima skrivaju patnju srca njegova
Krvavih kljunova i punih utroba
U porcelanskoj noći, opet pijan ja sam sam.
Sipi kiša bandoglava noćas
To noćas rizikuje sa nama dvoje zajedno
Da se sutran probudi ko juče
Sipi pljusak tvrdoglavi noćas
Spira boje ustajalih dana sa ulice
Ukrao sam tvoje skice
Ne briši moje umorno lice
Ova kapljica, možda je moja sudbina
Ona kapljica je , možda, tvoja sudbina
Dve zajedno
Život su
Sutran kad kiša stane
Sutra kada pljusak stane
Probudićemo se možda pokisli
Sami na svetu.
Kada ovo malo, potraje još manje
Nastavi da pevušiš, molim te
U inat svemu što smo mi
Skučeni u jednoj zbirnoj imenici
Zagolicaj mi sećanje na litici
Da se usuda smrtno uplašim
I u strahu, načinim korak unazad
Pevaj mi pesmu bez reči
Onu koja peva o velikom krugu
U kojem su zauvek dvoje
I broje se kao jedno.
Mirno noćas spi
U ovoj noći besanoj
Nisi ti
Nisam ja
Nismo mi
Sutra, udahni rečima
Vazduh crvljivi
Jesam li ja
Jesi li ti
Istini okrenuti ledjima
Budiće nas rano gavrani
Što se gnezde u srcima našim
U visoravni s daškom vetra
I doveka veseliće se dušmani
Došao sam iz daleka noseći ove reči na ledjima svojim, što mi telo pritiskaju a dušu gone. Kao klinac lagao sam, u pubertetu lagao sam još više. I evo me danas u danu ovom kad ću slagati najviše. Ištem milosti da se mojim rečima danas preko ne sudi. Da, jedan sam od vas. Onaj što ponizno ka nebesima gleda i traži oproštaj. Dan će svanuti ognjeni, i strašan sud će biti. U iščekivanju i neizvesnosti lażemo sebe kako imamo još vremena. Laž je postala oreol oko glava naših , pod kožu nam se uvukla i smrdi kilometrima daleko. Ako je laž svakodnevnica, hoće li istina biti nož koji će nas sutra klati pred vratima spasenja.
Juče si se okrenuo oko sebe, danas malo bolje pogledas i shvatiš da te je vreme odavno preteklo. Ako ga kojim slučajem protreseš za rukav ili izujes iz cipela, osvetiće ti se. Pokazaće ti ko si ti zapravo. Ako odlučiš da nastaviš napred, pločnikom sa znakovima pored tvoga puta, mozda na kraju dobiješ odgovore. Maleni čoveče, prvi tvoji koraci, reči i tvoje prve laži. Tu stoji prvi znak. Laž, što ćeš sa imenom svojim na rodjenju dobiti, pratiće do ambisa života tvoga. Iako smo slobodni da biramo, izbor itekako ima cenu. Na vremenskoj i prostornoj relaciji čovek i laž su jedinstvo u preživljavanju i snalaženju. Ako laž pomogne čoveku, čovek će pomoći laži da preživi. Iako bi se reklo da je to idealna simbioza koju čovek drži u podsvesti, njemu se um ubrzo pomrači. Ono što je razum za njega bio, laž će pretvoriti u ništavilo. Ona postaje prizma kroz koju jedno moralno biće prelama svoje odluke. To su odluke o skrivanju onoga što jeste i kako je zapravo bilo.
Svanuće.
Krug veliki na horizontu
Oglodali smo sva rebra
Pojeli rodnu grudu
I dalje smo gladni
Usred lova
Meso ište meso drugojačije
Glad ne zna za vrstu
Glad ne zna za veru
Glad je reč međ’ čeljustima jednoga
Onoga koji je priznaje.
Klupko se odmotava. Nit je vezana za nogar starog porodičnog stola za ručavanje. Za njim odavno više niko ne sedi. Odlučili su da budu svetski putnici. Ne smem da ti otkrijem na početku suviše o njima. Pričinjava mi se da su preterano ritualna bića.
Činilo se da znaju šta rade. Prvog u mesecu bili su neobično veseli. U kuću je u to vreme svraćao omiljeni član porodice. Plata. Simbolično ime, starinsko, istovetno u svakom plemenu. To dete od voska , što su ga više mazili , slabilo je i sve teže disalo. I uvek bi istovetno okončavalo svoj život – bilo bi potrošeno. Kada bi se to desilo, nisu žalili. Trpeza bi bila nešto skromnija i za reči nije bilo mesta ta stolom. Odlučili su da dodele sebi uloge, činilo se da će to na nakin način olakšati mnogo toga. Svakodnevnicu. Brak. Odrastanje. Ti ćeš meni biti otac, majko ti nastupaš posle, u sledećem činu možda se pojavimo i mi deca. I kako je vreme teklo, zavesa je od krvavo crvene postajala crna kao sumrak.
Vrata im škripe. Trebala su juče bila biti popravljena. Vidiš to mi nije jasno. Da li je to juče kakvo mesto, kakav izgubljeni grad u magli. Juče je za njih ožiljak a sutra može biti nova nada. I kada svane, ta toplokrvna bića počinju da gmižu. Putevi im se ukrštaju, odvajaju i odvode ih ponovo svojim skloništima.Na sebe navlače komade tkanine, kako oni to nazivaju odeća. Za nju imaju more komplikovanih naziva. To ih skriva ali i oktriva. Nesrećnici koji to nisu razumeli, goli mole za milost. Njihove molitve najpre, čuje ko treba čuje i oni ogoljeni nastavljaju dalje. Kišu su ukrotili olucima i pobegli od nje pod nekakve kišobrane. Od toliko branitelja, kišobran se često pokazao kao najhrabriji. I dok zlatna kiša pada sa neba, ljudi će izabrati da ostanu suvi po svaku cenu, jer su tako čuli da treba.
Dajte im da progovore i postaće proroci , dajte im da lažu i postaće bogovi.
Molim te produži ruke tvoje
Obmotaj ih oko stubova istine
I pozovi sve gradske četvrti na jutarnju kafu
Podvikni im svojim promuklim glasom
Ovako se više ne može
Stisak naših ruku je najjači
Onda kada umrsimo naše prste
I u pijanoj zori shvatimo da imamo višak
Šapni mi šta sanjaš noćima
Da ti kažem kako to nije uredu
Kako će te svi ti izmisljeni stvorovi stići
A ti njima da ne gube strpljenje
Jer ko će zaboga tebe čekati
Molim te produži ruke tvoje
Obmotaj ih oko vrata moga
I laži me.
Crna devojčiče iza prozora
Zaboravi na perjane jastuke
Na parče hleba namazi tonove
I kreni niz ulicu
Podočnjaci tvoji
Podočnjaci su moga jutra
Al ono nikada nece ustati
I koračaj ulicama
I pevuši, sta pevuše ptice
Boli, znam, da te boli
Glava, ruke, meso tvoje
Obuci crnu rolku sa belim prugama
I pogledaj ka nebu
Tamo gledam i ja
Kada pomislim na tebe
Čujem tvoje reči na ovom asfaltu
Čujem kako ih sviraš i pevaš
Tako su vrele, kao rano leto
Ubodi pčelinji na koži tvojoj
Med su u mojim ušima
U kosi tvojoj skrivaju se lude misli moje
Tražim te u beograskom sumraku izmoren
Ti mi iznova bežis u pesmu neku dugu, bez kraja
Crna devojčice iza oblaka
Kome da kazem za prste tvoje
Na belim i crnim dirkama
Kome da kazem za ruke tvoje
Nad belim i crnim ožiljcima
Kome da kazem za lice tvoje
Nad belim i crnim dušama
Kome da kazem za osmeh tvoj
Nad belim i crnim pokrovom
Crna devojčice iza mene
Izadji
Pokaži mi put ka tebi
Da ti kao da je bilo nekad
Šanem reči stidljive
Magi, hvala ti.
Bulevari
Davno ste klinci bili
Da lažete po ćoškovima soba
Da vrišteći pred suton probudite komšije
Da će flašica mleka pred spavanje umiriti košmare
Šta su vam još obećali, kad porastete
Kad prohodate, naučite govoriti i čitati
I evo vas dzinovi moji danas
Dva brata razdvojena
Južni i Severni
Jedan da može na sever, drugi na jug
Sreći vašoj kraja ne bilo
Iste te komšije vas proklinju ranom zorom
Pominju vas samo po brojevima
Šta bolovima vašim znače 46ica, 25ica, 65ica, 26ica
Zaćutim li ikada na pločnicima vašim,
Duša je moja bulevar tužni
Razumećeš uvek južni
Duša je moja lutalica neverni
Razumećeš uvek severni
Zaćutaću zauvek.
Svet kratke priče 