Došao sam iz daleka noseći ove reči na ledjima svojim, što mi telo pritiskaju a dušu gone. Kao klinac lagao sam, u pubertetu lagao sam još više. I evo me danas u danu ovom kad ću slagati najviše. Ištem milosti da se mojim rečima danas preko ne sudi. Da, jedan sam od vas. Onaj što ponizno ka nebesima gleda i traži oproštaj. Dan će svanuti ognjeni, i strašan sud će biti. U iščekivanju i neizvesnosti lażemo sebe kako imamo još vremena. Laž je postala oreol oko glava naših , pod kožu nam se uvukla i smrdi kilometrima daleko. Ako je laž svakodnevnica, hoće li istina biti nož koji će nas sutra klati pred vratima spasenja.

Juče si se okrenuo oko sebe, danas malo bolje pogledas i shvatiš da te je vreme odavno preteklo. Ako ga kojim slučajem protreseš za rukav ili izujes iz cipela, osvetiće ti se. Pokazaće ti ko si ti zapravo. Ako odlučiš da nastaviš napred, pločnikom sa znakovima pored tvoga puta, mozda na kraju dobiješ odgovore. Maleni čoveče, prvi tvoji koraci, reči i tvoje prve laži. Tu stoji prvi znak. Laž, što ćeš sa imenom svojim na rodjenju dobiti, pratiće do ambisa života tvoga. Iako smo slobodni da biramo, izbor itekako ima cenu. Na vremenskoj i prostornoj relaciji čovek i laž su jedinstvo u preživljavanju i snalaženju. Ako laž pomogne čoveku, čovek će pomoći laži da preživi. Iako bi se reklo da je to idealna simbioza koju čovek drži u podsvesti, njemu se um ubrzo pomrači. Ono što je razum za njega bio, laž će pretvoriti u ništavilo. Ona postaje prizma kroz koju jedno moralno biće prelama svoje odluke. To su odluke o skrivanju onoga što jeste i kako je zapravo bilo.

Advertisements

Glad

Svanuće.

Krug veliki na horizontu

Oglodali smo sva rebra

Pojeli rodnu grudu

I dalje smo gladni

Usred lova

Meso ište meso drugojačije

Glad ne zna za vrstu

Glad ne zna za veru

Glad je reč međ’ čeljustima jednoga

Onoga koji je priznaje.

Skice

Klupko se odmotava.  Nit  je vezana za nogar starog porodičnog stola za ručavanje. Za njim odavno više niko ne sedi. Odlučili su da budu svetski putnici. Ne smem da ti otkrijem na početku suviše o njima. Pričinjava mi se da su preterano ritualna bića.

Činilo se da znaju šta rade. Prvog u mesecu bili su neobično veseli. U kuću je u to vreme svraćao omiljeni član porodice. Plata. Simbolično ime, starinsko, istovetno u svakom plemenu. To  dete od  voska , što su ga više mazili , slabilo je i sve teže disalo. I uvek bi istovetno okončavalo svoj život – bilo bi  potrošeno. Kada bi se to desilo, nisu žalili. Trpeza bi bila nešto skromnija i za reči nije bilo mesta ta stolom. Odlučili su da dodele sebi uloge, činilo se da će to na nakin način olakšati mnogo toga. Svakodnevnicu. Brak. Odrastanje. Ti ćeš meni biti otac, majko ti nastupaš posle, u sledećem činu možda se pojavimo i mi deca. I kako je vreme teklo, zavesa je od krvavo crvene postajala crna kao sumrak.

Vrata im škripe. Trebala su juče bila biti popravljena. Vidiš to mi  nije jasno. Da li je to juče kakvo mesto, kakav  izgubljeni grad u magli. Juče je za njih ožiljak a sutra može biti nova nada. I kada svane, ta toplokrvna bića počinju da gmižu. Putevi im se ukrštaju, odvajaju i odvode ih ponovo svojim skloništima.Na sebe navlače komade tkanine, kako oni to nazivaju odeća. Za nju imaju more komplikovanih naziva. To ih skriva ali i oktriva. Nesrećnici koji to nisu razumeli, goli mole za milost. Njihove molitve najpre, čuje ko treba čuje i oni ogoljeni nastavljaju dalje. Kišu su ukrotili  olucima i pobegli od nje pod nekakve kišobrane. Od toliko branitelja, kišobran se često pokazao kao najhrabriji. I dok zlatna kiša pada sa neba, ljudi će izabrati da ostanu suvi po svaku cenu, jer su tako čuli da treba.

Dajte im da progovore i postaće proroci , dajte im da lažu i postaće bogovi.

Sanjari

Molim te produži ruke tvoje

Obmotaj ih oko stubova istine

I pozovi sve gradske četvrti na jutarnju kafu

Podvikni im svojim promuklim glasom

Ovako se više ne može

Stisak naših ruku je najjači

Onda kada umrsimo naše prste

I u pijanoj zori shvatimo da imamo višak

Šapni mi šta sanjaš noćima

Da ti kažem kako to nije uredu

Kako će te svi ti izmisljeni stvorovi stići

A ti njima da ne gube strpljenje

Jer ko će zaboga tebe čekati

Molim te produži ruke tvoje

Obmotaj ih oko vrata moga

I laži me.

dreamers

Za Magi

Crna devojčiče iza prozora

Zaboravi na perjane jastuke

Na parče hleba namazi tonove

I kreni niz ulicu

Podočnjaci tvoji

Podočnjaci su moga jutra

Al ono nikada nece ustati

I koračaj ulicama

I pevuši, sta pevuše ptice

Boli, znam, da te boli

Glava, ruke, meso tvoje

Obuci crnu rolku sa belim prugama

I pogledaj ka nebu

Tamo gledam i ja

Kada pomislim na tebe

Čujem tvoje reči na ovom asfaltu

Čujem kako ih sviraš i pevaš

Tako su vrele, kao rano leto

Ubodi pčelinji na koži tvojoj

Med su u mojim ušima

U kosi tvojoj skrivaju se lude misli moje

Tražim te u beograskom sumraku izmoren

Ti mi iznova bežis u pesmu neku dugu, bez kraja

 

Crna devojčice iza oblaka

Kome da kazem za prste tvoje

Na belim i crnim dirkama

Kome da kazem za ruke tvoje

Nad belim i crnim ožiljcima

Kome da kazem za lice tvoje

Nad belim i crnim dušama

Kome da kazem za osmeh tvoj

Nad belim i crnim pokrovom

Crna devojčice iza mene

Izadji

Pokaži mi put ka tebi

Da ti kao da je bilo nekad

Šanem reči stidljive

Magi, hvala ti.

b882918d0d4e76499e8a4fbef6382e8e

Bulevari

Bulevari

Davno ste klinci bili

Da  lažete po ćoškovima soba

Da vrišteći pred suton probudite komšije

Da će flašica mleka pred spavanje  umiriti košmare

Šta su vam još obećali, kad porastete

Kad prohodate, naučite govoriti i čitati

I evo vas dzinovi moji danas

Dva brata razdvojena

Južni i Severni

Jedan da može na sever, drugi na jug

Sreći vašoj kraja ne bilo

Iste te komšije vas proklinju ranom zorom

Pominju vas samo po brojevima

Šta bolovima  vašim znače 46ica, 25ica, 65ica, 26ica

Zaćutim li  ikada na pločnicima  vašim,

Duša je moja bulevar tužni

Razumećeš uvek južni

Duša je moja lutalica neverni

Razumećeš uvek severni

Zaćutaću zauvek.

images

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Brestovi

Na nervnoj bazi

Zaneseni jesenjim vetrom

I od zraka isprepadani

Na ruži vetrova sagradismo dom

Ja beše temelj, ti beše krov

Kišne i od dodira roj, noći

Ko  beše prokletnik taj

Da ti i ja  više nećemo moći

Zajedno lagati da nemamo kraj

Dom naš u ulici  brestova

Na vetru jesenjem sad stoji

Svedok  je života naših

Nebili nekom rekao

Stani čoveče, život, to se broji!

dsc_0236